kurton kese i potegnemte gaćama…

Vako je to bilo. Pitam ciganku na pijaci: „Pošto ti te rumunske gaće?“
„Nisu rumunske, turske su“, kaže ona uvređeno.

„Pošto?“
„50 dinara komad, da ne zažališ da…“

„Ma tesne su mi, a i nemaš ti moj broj, viš’ kol’ka sam ljudina…!?“
„Šta, bre, nemam? Vidi – devetka, jebote miš! Ako ti male, daš ženi da nosi…“

„Si bre ti normalna? Pa žena mi nema tol’ko dupe!?“
„Jes’ nema… Nema… pa što si ženio žgoljavu ženu?“

„Aj’ ne davi, daj dva komada, turaj u kesu, i evo ti stotka.“

I sklopim pos’o dana. Za te pare ni dve kutije mekog Fasta nemo’š kupiš, a ne gaće… pa nek su i za jedno nošenje, pa nije greota. E, sad ide glavni deo: upakova ona meni gaće u kurton kesu (u daljem tekstu KK). E, to su vam one što su tanke, skroz providne, svilenkaste kese, od nevidljivog carskog ruha, koje kad nosiš, nemaš osećaj da’l išta nosiš u ruci il’ mlatiš u prazno. Nit’ šuškaju nit’ romore…

I tako, udjem u autobus, uhvatim se za šipku, a KK (o, bruke i sramote što gaće prosto vrište iz nje) okačena o mali prst moje desne ruke. I prodjem svoje dve stanice. I sidjem.

Ne odmakoh ni pet koraka, još sam ledjima bio okrenut vratima autobusa, kad – fljas! nešto me udari u glavu, i pade iza nogu. Okrenem se, pogledam, a moja KK s gaćama na zemlji!? Podignem pogled, a neki bradati lik, iz autobusa koji samo što nije krenuo, maše mi i viče: „Gospodine, ispala vam kesa u autobusu!“

O, ljudi moji, o blamage… he*bem’ ti i KK, i gaće od pet banki, i Fast i ciganku…

asta la vista, bejbe… ili, štobi naš prost narod reko…

…usta ga vista, bejbe…

29

propomi štos, numem duvećam dvojku i devetku, al nem’ veze. samosam došo da svim blogortakinjama i blogortacima čestitam novu kriznu 2009.

neštomi šuntavo ovo novogodišnje veče, nikako damise javi na mobilan ona kreveljuša iz EFG banke i dame pita: „gospodine, jestel platili poslednju ratu, nemamo uvid u…“  pa dajoj ga fino i kulturantno odvalim: „ma, fakof, bre telefonušo, jesam, ustatise zavrat okrenula!“

p.s. sreosam i jutros onog budjavog kvazivernika kako šatro iščitava sveto pismo, sam ‘štoje jutros ubacivo i citate iz blica o ivici dačiću i štoje naredjivo ženama da slušaju muževe. a one se mrštile na njega, a on i dalje dismr, dumreš… posle kod guzate jelene nije bilo mesta zašišanje pasamse ošišo kod jedne brkate, na uglu zgrčića milenka, prekoputa oni’ moji’ kineskinja. raketle za noćas nisam kupio, žuriosam. samosam dudu izljubio prepodne, a boži bosancu sam čestito i poželeo d ga ove godine pemzionišu i danamga skinu svrata. smeškose, kodasam mu iscedio limun u cipelu.

ajzdravo, uteče mi BiNgO, jbt!

topot moga konja biće…

…novo jutro koje sviće.

jebemti ovu kurafte tehniku kačenja i tagovanja fotki, odo’ da prelamam enciklopediju. dodjem sutra. a možda i nedođem nikad više. …

prelom i smontaža

šta radiš danas? – ništa. pa to si i juče radio!? – da, al nisam završio…

Još se nije sasvim ni slegao dim od ono nekoliko stotina, do hiljadu popušenih cigareta u onom restoranu ono veče, još nisam ni zalečio uboje na nogama što me gazio celo veče onaj zombirani neobrijani kelner, a moja ti Rouzvel, skupa sa legendom Homoljskom – Dedom, već ima novi predlog: Grupni doček Nove, 2009. godine. Ništa manje i ništa više, već u istom restoranu u kojem smo, 22. novembra, nas dvadeset osmoro do tridesetoro…

Zapravo, ceo prošli post zaboravite; sve sam izmislio! Ima tako dana kad sam moždano dokon. Uvalim se u moj mali zeleni kauč, dovučem tastaturu i onda izmišljavam: kako bi to sve bilo da je stvarno bilo, i sve to kitim, ukrašavam, zavijam mu loknice, prskam zlatnim i srebrnim sprejem, stavljam štrasove i mašnice, češljam… i lažem ko pas, pa se sam sebi divim šta sve dokona budalesina od pedses’i… i… može da zaumisli da bi lagao pošten i naivan internet narod. Zapravo, ne postoji ni nav. restoran Sv. Nikola, ni nav. 28 nickova, pa ni tzv. Ekser (tog sam izmislio, iz puke dosade, još na blagoju), pa zatim, ne postoji ni Rouzvel, šef bande za pevanje po restoranima i gaženje krede po školski dvorištima, ne postoji ni brkati homoljski Deda, niti lepa Darka, Djole i Margo, ni Nebstar, Johhny Azra, ni Biser, lepa Vivijen, EsC, Stamenid, Zox, Kosmogina…

Jesam li to rekao: Kosmogina? 🙂

Ona mi je naročito sumnjiva. Nju sam izmislio još pre blagoja, samo se ne sećam kad, mora da sam bio trešten pijan, il naduvan. I uglavnom, sve što ste mogli videti iz (do sada u dva fotoalbuma) kao i iz teme Okupljanje 22. 11. na forumu Arke (koji takodje ne postoji) sve je izmišljeno. Zapravo, ne postojim ni ja, a bogme, ni Portos. Mene je, verovatno, izmislila Zihernadla, dok se odmarala od utovara Čeha u trajekat, Portosa je izmislio Sky Seeker koga sam opet izmislio ja, i sad… ako ja znam šta sam hteo da napišem, jebo me otac!?

Zapravo, ’teosam samo reći: Kosmogina je… žensko!

štemujemo nadgrobni i zagrobni spomenici kulture, organizujemo zaokupljanje – druženje blogera i forumaša 22. novembra 2008. u beogradu, za neka buduća dobra, dobra, stara vremena

Restoran SUR Sveti Nikola sačuvao je duh srpske kafane (već pomalo izumrlih beogradskih kafana) i atmosferu starih, dobrih vremena. Atmosferu možete da osetite – protkana je dobrim vibracijama gostiju, vlasnika i osoblja i ovde promet i zarad nisu najvažnije stvari.

Ako treba da ugostite drage ljude i uživate u pravoj, domaćoj atmosferi i kuhinji, ako želite da odvedete nekoga na običan ili neobičan doručak, ručak ili večeru, možete ih pronaći u srcu Beograda: Bulevaru kralja Aleksandra broj 232, svakim danom sem nedelje, od 09.00-23.00 časa, šef. Dušan Vujnović, tel. restorana: 011/2404-627

Rouzvel: “…Elem, ovako stoje stvari: 1.300 din. košta celovečernje zajebavanje po osobi u šta spada:
– Aperitiv po izboru,
– Večera u vidu mešanog mesa, sa salatom,
– Piće neograničeno, i po želji i volji,
– Kolači na kraju

Ako ostajemo posle 11 treba još da platimo taksi kelnerici ili kelneru koji ostane da nas dvori. Mislim, ljudi, da je ovo odlična ponuda i da ne treba uopšte razmišljati o tome. Vi samo dođite oko 19 časova, sa po 1300 din. u džepu, a ostalo je naša briga. Prozak i ja smo sve elaborirali, tako da neće biti nepredviđenih okolnosti.” (kraj citata).

Tako je govorila i dogovorila Rouzvel. Ja tu nema ni šta dodati ni oduzeti, pa ću se osloniti na mudre reči našeg Dede sa Homolja, koji je vasceli život proveo na radu u nemačkama baveći se raznim zanatima i poslovima: od sportske fotografije do šefa radionice nemačkih železnica, koji ume da kaže: “Hajde da sednemo u neko kafanče, pa da razbacamo po koju ljudsku…” Neka bude tako, kako bi i ovo druženje pamtili kao “…neka dobra, dobra, stara vremena…” Jer, ko zna šta nam donosi sutra…

Do sada prijavljeni:

1. Autentični Saša, 2. Biser, 3. Darka, 4. Deda, 5. Džigi-bau, 6. EsC, 7. Hogar sm (tj. ja), 8. Jejaorca, 9. Johnny Azra, 10. Ksenija-86, 11. Lady_M1, 12. Likica, 13. Majstor, 14. Manhattan, 15. Margarita, 16. Nebstar, 17. Nena, 18. Prozak, 19. Roberto-NS, 20. Rouzvel, 21. Sharmantna, 22. Siggy, 23. Spes, 24. Stamenid, 25. Vidimte, 26. Vivijen, 27. Zox;

Poučna priča za ponedeljak: Staljinova smrt i druge vantazije

Nakon Staljinove smrti proglašena je 20-dnevna žalost.
Zabranjene su sve sportske i kulturne priredbe.
Žetva je prekinuta, otkazani svi javni skupovi.
Nakon nekoliko dana, iz Centralnog Sibira stigao je zahtev
mesnom Kolhozu za jedno pojašnjenje:
"Da li se smeju za vrijeme nacionalne žalosti upražnjavati
seksualni odnosi?"
Mesni komitet je bio zatečen i morao se obratiti Oblasnom 
komitetu. Ni Oblasni komitet nije znao kako da postupi, 
pa je konsultovan Centralni komitet SSSR-a. 
Odmah je stigao odgovor:
"Da, Ali samo sa bračnim drugom - kako bi žalost i tuga
bili što veći!"

Dakle, dok se Vlasi dosete GDE da organizuju Okupljanje forumaša i blogeraša u novembru, a nakon koncerta Novih fosila, pa nude SUR Sveti Nikola, upucah ovu staru, ali veoma poučnu pričicu, koju dobih danas iz Zagreba. Priča leba ne ište, sarmu ne jede, ne pije koktele, noću ne hrče, ne kašlje, a mož’ nekom i da osveži memoriju pamćenja…

ti će mi jedeš komentare, marvo wordpresovska?

Vozim se tako jutros smojom dvajsdevetkom ka poslu, kadmi pozvoni mobilni, nepoznat broj:

–Dobar dan, vi ste Petar Popara Crni?

–Da, izvolite, molim. (a znao sam, zovu me iz FGH banke, niko neume tako dase ukurvi ko njiovi teleuterivači dugova).

–Vama je ostala POSLEDNJA rata…

–O, jel? Bašse radujem ovako snogu!

–…pa bih vas zamolio da….

–Ne gnjavi i neokolišavaj, nego kazuj: K-O-L-I-K-O!?

–Samo 27,77 evra…

–Saću dodjem, nemrdaj, sedi disi samda marnem s rajhskurcen bankomata.

I tako… prevrći, okreći, našivaj, prešivaj, šij, paraj, štepaj, heklaj, štekaj… Inače, kadsam preživeo sinoćni sexs spančevačku flizerku, jebo i tih 27 i kusur evra, platiću, jednomse živi. Ode Duda duplati LoTo, a večeras pakujemo kofere za Maroko! (jellepa ruskinja?)

kiša pada, u prozore vrca, bulokova oće da se sanka…

nema se tu šta pričati, jasno je...

zbog širenja kleveta i laži, raznih koekude hapšenja, dosadne kiše, saveta za RRA, saveta za NB, saveta guvernera NBS, poskupljenja nafte i naftnih derivata, misterioznog nestanka bulokove zbloga…

…gubljenja knjige zmedveditjima, a naročito zbog prevelike zauzetosti sprečenošću, ovaj blog biće CloseD do ulaska srbije u EU, a možda i ranije ili kasnije…

KALADONT!

Романтични, ћирилично – дијетални пост с ружом, вазном и сиротињским каналом за отпадне воде на Црвеном крсту…

А ово ти је, читаоче, било једне исто овако вреле ноћи ко што је ова сад, само пре двајеспет и нешто кусур година. Пробуди се у недоба моја комшиница Милена См. сувих уста и жедна да незна се, па будући лења да устане и упали шибицу ил свећу, дође, пипајући и бауљајући по мрклом мраку (исекли јој струју поради неплаћања…), до стола. Ту напипа флашу од киселе воде, подиже је и натегну из ње неколико подугачких гутљаја.
Е сад: да је то била она права флаша, све би било како је бог зарезао, но међутим… Пре него је њена ћерка, Драгана См. звана Пиле, легла да спава, учини јој се да је ружа у истој таквој флаши на истом том столу већ подебело иструнула, (друга недеља у флаши…) те ружу извади и бачи у канту, а флаша с цмољавом водом остаде на столу.
Е сад опет: можда би моја комшиница Милена См. и прекинула одмах с испијањем жабокречине из погрешне флаше, да није наишла на један подугачак конац (…тако она рече) па се то отегло, развукло и јеби га, нит’ га прогутати, нит’ прегристи, нити…
И сад, бољи део приче: излете Милена См. кроз затворена врата на двориште брзином муње, да се не исповраћа насред собе (срећа па је кућа била дворишна приземљуша) ослони се на зид, и богу душу да исповрати. И ригај, бљуј и повраћај, д’умреш… И усред тог силног повраћања, а кад те срећа оће – оће те, испаде јој горња вилица (тј. део моста од двојке до петице) и упаде у каналче за отпадне воде и повраћање. Упаде, у мрклој ноћи, у све то, сачувајме боже доле, а прс’ пред оком не мош да видиш, а не комад вилице.
У рано јутро наредног дана, кад је Живкин муж, жељезничар Раде (приземљуша до Миленине) полазио на посао, затече је како брља по оном каналчету, и будући затечен и изненађен, зајеба се: „Шта то чиниш, Милена, бона?“
„Је’м гована, ош и ти мало самном!?“