bunardžija

kopam bunareve, uznemiravam javnos, vinklujem stvarnos i štemujem nadgrobni spomenici kulture. flekice udaram odmah, a prvi bežim slica mesta dogadjaja…

Archive for јул 2008

zbog širenja kleveta i laži, raznih koekude hapšenja, dosadne kiše, saveta za RRA, saveta za NB, saveta guvernera NBS, poskupljenja nafte i naftnih derivata, misterioznog nestanka bulokove zbloga…

Posted by alajbunar на 22 јула, 2008

gubljenja knjige zmedveditjima, a naročito zbog prevelike zauzetosti sprečenošću, ovaj blog biće CloseD do ulaska srbije u EU, a možda i ranije ili kasnije…

KALADONT!

Posted in siroti mali hrčkci | Означено: , | 627 Comments »

Романтични, ћирилично – дијетални пост с ружом, вазном и сиротињским каналом за отпадне воде на Црвеном крсту…

Posted by alajbunar на 12 јула, 2008

А ово ти је, читаоче, било једне исто овако вреле ноћи ко што је ова сад, само пре двајеспет и нешто кусур година. Пробуди се у недоба моја комшиница Милена См. сувих уста и жедна да незна се, па будући лења да устане и упали шибицу ил свећу, дође, пипајући и бауљајући по мрклом мраку (исекли јој струју поради неплаћања…), до стола. Ту напипа флашу од киселе воде, подиже је и натегну из ње неколико подугачких гутљаја.
Е сад: да је то била она права флаша, све би било како је бог зарезао, но међутим… Пре него је њена ћерка, Драгана См. звана Пиле, легла да спава, учини јој се да је ружа у истој таквој флаши на истом том столу већ подебело иструнула, (друга недеља у флаши…) те ружу извади и бачи у канту, а флаша с цмољавом водом остаде на столу.
Е сад опет: можда би моја комшиница Милена См. и прекинула одмах с испијањем жабокречине из погрешне флаше, да није наишла на један подугачак конац (…тако она рече) па се то отегло, развукло и јеби га, нит’ га прогутати, нит’ прегристи, нити…
И сад, бољи део приче: излете Милена См. кроз затворена врата на двориште брзином муње, да се не исповраћа насред собе (срећа па је кућа била дворишна приземљуша) ослони се на зид, и богу душу да исповрати. И ригај, бљуј и повраћај, д’умреш… И усред тог силног повраћања, а кад те срећа оће – оће те, испаде јој горња вилица (тј. део моста од двојке до петице) и упаде у каналче за отпадне воде и повраћање. Упаде, у мрклој ноћи, у све то, сачувајме боже доле, а прс’ пред оком не мош да видиш, а не комад вилице.
У рано јутро наредног дана, кад је Живкин муж, жељезничар Раде (приземљуша до Миленине) полазио на посао, затече је како брља по оном каналчету, и будући затечен и изненађен, зајеба се: „Шта то чиниш, Милена, бона?“
„Је’м гована, ош и ти мало самном!?“

Posted in siroti mali hrčkci | 243 Comments »

Sasvim obična nobles beogradska pričica o Globalnom zagrevanju sa tragičnim posledicama – plus bušne traktorske gume u USA

Posted by alajbunar на 7 јула, 2008

Možda sam, nekad i negde, možda na nekom od par foruma na kojima obitavam, već napisao ovo, al’ kako je danas Onaj sveti Dan, red je da obnovimo gradivo… Sad, ako je neko ovo već i čitao, neka predje na Mikijev Zabavnik il’ neko drugo, jednako tako važno i informativno štivo. Pa kaže:

Sedamdesetih godina prošlog veka, u Beogradu je studirao popriličan broj stranih studenata, posebno iz zemalja Trećeg sveta. Prva dva sveta studirala su po Harvardima, Sorbonama i drugde. A beše tu, u beogradskim studentskim domovima, studenata svih fela, a posebno preplanulih momaka iz raznih Kenija, Mozambika, Zambija i sličnih trećih zemalja, najčešće sinova i sinovaca bogatih vladara il’ onih što uz njih idu…
I sad, ovo je bitno za priču: u neko to vreme, beše tu jedna stara beogradska familija čije je poreklo datiralo, ne pre Djordja i Miloša, nego čak i pre Kelta, Ilira, Rimljana i Grkljana. Tako su bar oni pričali, a kako im ne verovati kad im je nasred dnevnog boravka klavir, a iznad klavira, u bogatom zlatnom ramu, Rodoslov. A na dnu porodičnog stabla, ćerka. Ta ćerka se prvi put pojavljuje u priči? Trebalo je ranije.
I kako to obično biva, mlados’ ludos’, nobles ćerka se zaljubi u jednog onakvog, goreopisanog studenta. I beše to ljubav, i behu planovi, i što su više prijatelji izražavali sumnju u iskrenost poglavičinog sina, to je porodica bila sve čvršća u ubedjenju da svi drugi greše, a samo oni znaju šta rade. I tako, par meseci kasnije, kći jedinica – trudna. Mlados’, ludos…
A onda, jednoga baš ovako vrelog dana, kakav je danas, sretoše nobles ćerku drugarice iz kraja. Bila je pred porodjajem, al bleda, sa suzama u očima. Iz kraćeg razgovora saznadoše ono što se moglo očekivati: njen budući, tj. poglavičin sin i vrsni student, umro je naprasno od sunčanice, ispred pionirskog parka, čekajući autobus. Samo je pao, i tu ostao zauvek. Istina, nikad se ni u jednim novinama o ovome ni slovo nije napisalo, al to je iz medjunarodnih razloga dobre saradnje. Daleko bilo, ako je ko pomislio da je momak zbrisao il’ slično. Tako sam ja čuo, tako vam i prenosim. A maleno kovrdžavo crnpurasto detence upozah na jednom rodjendanu, kad je imalo 4-5 godina. Eto, to je prvi deo.
usa

Što se drugog dela posta tiče, sve više živim u ubedjenju da je mnogo lepo živeti u nekim vukojebinama, daleko od San Antonija, USA. Npr. podjem od toga da sam ja tamo neki farmer, pa po ceo dan blejim il’ krpim traktorske gume, pijem ladnu Coca Colu, žvaćem duvan i pljujem preko komšijske tarabe. A jednom nedeljno, kad stignu novine i roba u dućan, tad stigne I pošta, obučem nove farmerke, nakrivim šešir…

🙂

Posted in siroti mali hrčkci | 129 Comments »