kurton kese i potegnemte gaćama…

Vako je to bilo. Pitam ciganku na pijaci: „Pošto ti te rumunske gaće?“
„Nisu rumunske, turske su“, kaže ona uvređeno.

„Pošto?“
„50 dinara komad, da ne zažališ da…“

„Ma tesne su mi, a i nemaš ti moj broj, viš’ kol’ka sam ljudina…!?“
„Šta, bre, nemam? Vidi – devetka, jebote miš! Ako ti male, daš ženi da nosi…“

„Si bre ti normalna? Pa žena mi nema tol’ko dupe!?“
„Jes’ nema… Nema… pa što si ženio žgoljavu ženu?“

„Aj’ ne davi, daj dva komada, turaj u kesu, i evo ti stotka.“

I sklopim pos’o dana. Za te pare ni dve kutije mekog Fasta nemo’š kupiš, a ne gaće… pa nek su i za jedno nošenje, pa nije greota. E, sad ide glavni deo: upakova ona meni gaće u kurton kesu (u daljem tekstu KK). E, to su vam one što su tanke, skroz providne, svilenkaste kese, od nevidljivog carskog ruha, koje kad nosiš, nemaš osećaj da’l išta nosiš u ruci il’ mlatiš u prazno. Nit’ šuškaju nit’ romore…

I tako, udjem u autobus, uhvatim se za šipku, a KK (o, bruke i sramote što gaće prosto vrište iz nje) okačena o mali prst moje desne ruke. I prodjem svoje dve stanice. I sidjem.

Ne odmakoh ni pet koraka, još sam ledjima bio okrenut vratima autobusa, kad – fljas! nešto me udari u glavu, i pade iza nogu. Okrenem se, pogledam, a moja KK s gaćama na zemlji!? Podignem pogled, a neki bradati lik, iz autobusa koji samo što nije krenuo, maše mi i viče: „Gospodine, ispala vam kesa u autobusu!“

O, ljudi moji, o blamage… he*bem’ ti i KK, i gaće od pet banki, i Fast i ciganku…