Sasvim obična nobles beogradska pričica o Globalnom zagrevanju sa tragičnim posledicama – plus bušne traktorske gume u USA

Možda sam, nekad i negde, možda na nekom od par foruma na kojima obitavam, već napisao ovo, al’ kako je danas Onaj sveti Dan, red je da obnovimo gradivo… Sad, ako je neko ovo već i čitao, neka predje na Mikijev Zabavnik il’ neko drugo, jednako tako važno i informativno štivo. Pa kaže:

Sedamdesetih godina prošlog veka, u Beogradu je studirao popriličan broj stranih studenata, posebno iz zemalja Trećeg sveta. Prva dva sveta studirala su po Harvardima, Sorbonama i drugde. A beše tu, u beogradskim studentskim domovima, studenata svih fela, a posebno preplanulih momaka iz raznih Kenija, Mozambika, Zambija i sličnih trećih zemalja, najčešće sinova i sinovaca bogatih vladara il’ onih što uz njih idu…
I sad, ovo je bitno za priču: u neko to vreme, beše tu jedna stara beogradska familija čije je poreklo datiralo, ne pre Djordja i Miloša, nego čak i pre Kelta, Ilira, Rimljana i Grkljana. Tako su bar oni pričali, a kako im ne verovati kad im je nasred dnevnog boravka klavir, a iznad klavira, u bogatom zlatnom ramu, Rodoslov. A na dnu porodičnog stabla, ćerka. Ta ćerka se prvi put pojavljuje u priči? Trebalo je ranije.
I kako to obično biva, mlados’ ludos’, nobles ćerka se zaljubi u jednog onakvog, goreopisanog studenta. I beše to ljubav, i behu planovi, i što su više prijatelji izražavali sumnju u iskrenost poglavičinog sina, to je porodica bila sve čvršća u ubedjenju da svi drugi greše, a samo oni znaju šta rade. I tako, par meseci kasnije, kći jedinica – trudna. Mlados’, ludos…
A onda, jednoga baš ovako vrelog dana, kakav je danas, sretoše nobles ćerku drugarice iz kraja. Bila je pred porodjajem, al bleda, sa suzama u očima. Iz kraćeg razgovora saznadoše ono što se moglo očekivati: njen budući, tj. poglavičin sin i vrsni student, umro je naprasno od sunčanice, ispred pionirskog parka, čekajući autobus. Samo je pao, i tu ostao zauvek. Istina, nikad se ni u jednim novinama o ovome ni slovo nije napisalo, al to je iz medjunarodnih razloga dobre saradnje. Daleko bilo, ako je ko pomislio da je momak zbrisao il’ slično. Tako sam ja čuo, tako vam i prenosim. A maleno kovrdžavo crnpurasto detence upozah na jednom rodjendanu, kad je imalo 4-5 godina. Eto, to je prvi deo.

Što se drugog dela posta tiče, sve više živim u ubedjenju da je mnogo lepo živeti u nekim vukojebinama, daleko od San Antonija, USA. Npr. podjem od toga da sam ja tamo neki farmer, pa po ceo dan blejim il’ krpim traktorske gume, pijem ladnu Coca Colu, žvaćem duvan i pljujem preko komšijske tarabe. A jednom nedeljno, kad stignu novine i roba u dućan, tad stigne I pošta, obučem nove farmerke, nakrivim šešir…